Stanica

Na njoj ljudi stoje
i čekaju drage
da se vrate i nasmeju
da zagrle svoje
čuju reči blage
dušu da zagreju

Što se duže čeka
to se više želi
nestrpljenje raste
ko da je doveka
tad se miso seli
dragima u krilu da sraste

I pre nego oko vidi
oseti nam srce
voljeno stvorenje
treperi i bridi
kada sreće zrnce
spozna otkrovenje

Kad se oči sretnu
kada zagrle ruke
i srca zatutnje
zaboraviš tugu štetnu
tad prodju sve muke
ugase se ljutnje

I opet ste jedno
i opet je lepo
sva je tuga iza
sada je svejedno
kada si je ščepo
sad je prošla kriza